“Imam taj neki čudan stav da mi je važno da svoju savest zadovoljim, ne mogu pred sobom da ispadnem loš, trudim se da zadovoljim to što ja osećam i to je težak put. Cela moja karijera su neprekidni sukobi jer ne možeš uvek da kažeš sve, prećuti nešto, ali meni to ne ide baš najbolje”, kaže doktor.Čuven lekar ima 67 godina, a uz osmeh kaže da je brinuo da li će preživeti 62. godinu, jer su upravo u tim godinama umrli njegovi otac i majka.

“Imao sam dve velike krize u životu, prvo sa roditeljima, oboje su rano umrli, oboje u 62. Kad sam ja navršio 62, reko’ samo da preteknem ovu godinu, zbog dece, pa će biti dobro. Posle sam imao problema sa decom, sa zdravljem dece, ali boriš se. Život te uvek stavlja na testove, ima neki razlog zašto je to tako, mi ne znamo tu veliku igru, ne znamo ta pravila do kraja. Mislim da svi imamo neku ulogu u životu, da nam je neka uloga namenjena. Tragedije dolaze da se vidi ko je kakav“, poručuje.

Doktor ne krije da prima poklone od pacijenata, ali ne u novcu.

“Primam ove naturalne, slatko, ajvar, brašno sa potočare… Novac nikad nisam primao, to mi je baš odvratno, to je nekako baš prostitucija. Koverta, staviš ga u džep, plaćen si, to je baš kao prostitutka. Rakiju i to primam jer većina ljudi koja to donese stvarno donese punog srca, to je lični poklon, kad ti neko donese nešto što je uložio napor da pripremi za tebe“.

Iako je veoma optimističan i gotovo uvek nasmejan, doktor priznaje i da često plače, a otkriva i šta ga najlakše rasplače.

“Ja plačem. U poslednje vreme najviše kad Nole osvoji turnir, kad neki naši sportisti nešto urade, plačem na te neke rodoljubive spotove, na lepe filmove… Na ’Košare’ sam plakao kao kiša. Kad sam tužan, to mnogo bolje kontrolišem“, zaključuje Nestorović.

Gostujući u emsiji “Realna priča” otkrio je da je kao dečak bio užasno nemiran i da je pravio mnogo problema – bio je, kako kaže, vođa bande.

“Bio sam nemoguć, stalno sam bio razbijene glave i drugima sam razbijao glave. Bio sam strašno nemirno dete, dobijao sam neviđene batine i vrlo sam zahvalan babi i majci na tome zato što bih verovatno umro, poginuo bih da me nisu toliko tukle. To su bila potpuno druga vremena, ja sam bio šef jedne bande dečaka, tu je bila druga banda dečaka i mi smo se redovno tukli oko teritorije, kamenicama. I onda naravno, nekad ti dobiješ batine, nekad oni. Ta priča se tragično završava jer se Aca, koji je bio šef te suprotne bande, udavio jedno leto u Savi, pa se ta grupa raspala“.

Doktor navodi da medicina nije bila njegov izbor.

“Imao sam neke svoje ideje, kao i svi klinci, da upišem astronomiju, filozofiju, da se bavim muzikom… Brat mi kaže ’idi na more malo odmori se, pa kad se vratiš ćemo da vidimo šta ćemo’. Ja odem, oni me upišu na medicinu, nisam morao da polažem prijemni pošto sam bio vukovac. Čeka me indeks, ja kažem pa nisam to hteo, a on kaže ’imaš već sve knjige’. Biologija me interesovala, a posle sam se našao u medicini“, priča dr Nestorović za “Realnu priču”, dodajući da mu je na početku bilo teško da radi sa decom, ali sada ni za kakve pare ne bi radio sa odraslima.

On voli da čita, da piše, nedavno je završio i treći deo svoje knjige “Između dva sveta”, a na pitanje kakav je njegov stav o životu, odgovara:

“Nema potrebe da ljudi drame, ljudi vrlo često drame. Život je lep, život je stvarno lep, uglavnom je lep. Mislim, ono, polupuna, poluprazna čaša, zavisi kako ga posmatraš. Život ima puno problema, to je borba, ali je generalno lep. Moj pokojni šef koji je bio jedan prizeman, u smislu realan čovek, on je govorio da u životu sve mogu da ti uzmu osim dana koji je bio divan, taj dan će ostati divan. Treba da se trude ljudi da stvaraju neke lepe uspomene, trenutke da dožive sa ljudima koji su im bliski i uopšte mi se ne sviđa ovo neprekidno slikanje telefonom, nekako izgubiš tu taj utisak“.