Na pitanje šta je sreća i kako da budemo srećni, dr Nestorović u velikom intervjuu za Telegraf.rs:
“Pre desetak godina sam organizovao jedan sastanak i pozvao sam profesorku psihologije iz Zagreba. Ona je imala jedan fantastičan primer o tome šta je sreća. Uzela je istinit primer jednog čoveka iz Zagreba koji je imao lokdaun sindrom. Potpuno svestan ali ne može da pokrene nijedan mišić. Potpuno oduzet. On je rekao da je sreća kada je tu pored njega neko da mu otera muvu koja mu sleti na čelo, ulazi mu u oči, nos… To je jezivo.
Inače, mislim, život ima svoje uspone i padove… Bilo bi jako dosadno kada ne bi bilo tako”, rekao je dr Nestorović.
Dr Nestorović je rano ostao bez majke, a kako kaže – to je ljudski život.

– Ja kad pomislim moju situaciju tragično, kažem zamisli da si sirijski građanin u Alepu tokom rata. Navalili su moji fanovi da napišem neku svoju biografiju. Ja sam sve to stavio na papir i ispalo je nekih 50-ak strana sa nekim fotografijama. I, ono što je interesantno, praktično od 2000. godine, kada je moj život krenuo dobro, ja nema šta da napišem. Suštinski, sve ono što je interesantno i ono što te formira su, u stvari, te neke situacije, ne tragedije, već situacije iskušenja. Kad ti život teče monotono, šta tu ima da se dogodi.
Često citiram Orsona Velsa iz filma “Treći čovek”, koji kaže da se u Italiji bila renesansa, ubijali se, trovali, ratovali, pa su napravili najveća svetska umetnička dela, a Švajcarska je imala 300 godina mira i napravili su od Švajcarca kukavicu. Izgleda da treba nešto da te žulja, da moraš da imaš neki kamičak, neki motiv da radiš.

Ako ti je sve potaman, onda radi princip lenjosti. Kada je sve udobno nemaš potrebu ništa da radiš. U suštini, život su iskušenja – istakao je u razgovoru.
Na pitanje šta se desilo 2000. godine, rekao je da su tada sami od sebe životni problemi počeli da se rešavaju.
– Moj život se promenio kada sam prestao da tražim. Kada sam se prepustio toku. Verujem da postoji ta neka sudbinska karma, ali suštinski moraš da pratiš taj neki svoj unutrašnji imperativ koji te vodi. Ljudi ne treba da rade stvari koje im nameću drugi. Ja sam kao mlad lekar bio jako ambiciozan. Došao iz provincije, željan uspeha, novca, društvenog prestiža… Strašno sam bio ambiciozan i puno sam radio. 1994. i 1995. godine sam pukao totalno. Onda sam odjednom shvatio da je to bezveze. Shvatio sam to kada sam bio loše i kada sam ostao na svojima, sa porodicom i prijateljima koji me vole. Svi ti ljudi koji te kao vole su nestali, jer kad si uspešan i kad imaš ugled, svi te hoće…
Od tog trenutka sam ja odučio da radim šta ja mislim da treba. I, interesantno, sve je krenulo da se slaže. Kao kockice. Kao da je neko odozgo rekao: “Dobro, sad si se opametio, sad ću da ti pomognem da krene u drugom pravcu”. Radio sam kao i do tada ali ništa nisam jurio. Tako i treba u životu.

Mlad čovek treba da bude ambiciozan ali da ne preteruje. Ljudima često život prođe u jurenju nečega a onda kada se osvrnu vide da to što su postigli nije ništa.
Suštinski, najveće bogatstvo su slobodno vreme prijatelji i drage osobe. To ljudi ne shvataju. Taj mobilni koji je trenutno jako skup, fensi, sledeće godine će biti star. Za pet godina je neupotrebljiv. Materijalne stvari su prolazne. Što kažu moja baka i mama za kuću “čija nije bila, čija biti neće”. To je prolazna stvar nije to suština života. Kada si mlad to ne primećuješ, jer si opsednut drugim stvarima. Hormoni te teraju da budeš brz, sviđa ti se da te svi doživljavaju kao frajera, onda vidiš da je to bezveze jer na prvoj krivini neke krize ljudi otpadaju.
Ja sam imao dve, tri takve krize u životu i video sam izbiliza da ti ostane mali broj ljudi. A ti koji ostanu, njih moraš da čuvaš.
Koliko ih imate sad?
Jedno tri, četiri. To je izuzetno puno. Mislim da većina ljudi nema skoro nikoga. Ljudi nažalost, ne cene ni tog bračnog druga sa kojim su, a to je najbliža osoba na svetu. Kad se razboliš, kome ćeš da pokažeš hemoroide. Nećeš ni ocu, ni majci, ni bratu, ni sestri. Nego ženi i doktoru.
Danas se ljudi lako venčavaju, lako razvode. Brak je mnogo ozbiljna stvar, naročiti kada postoje deca. Ljudi ne treba da odustaju… Dolaze mi mladi roditelji pa imaju nesuglasice oko male dece. Kažem im da ne prave problem oko svega, moraju da nauče da budu kompatabilni.

Stalno ima konflikata, svi smo različiti, niko nam ne odgovara 100 odsto, ali na kraju se izbrusite, naučite se kako da živite. Tolerancija je jako važna stvar i u braku i u životu. Ne volim te gnevne ljude pune negativne energije. Gnev i mržnja su baš negativne emocije. Prvo su negativne za one koje imaju, pa tek za one prema kojima su usmerene. Tesla je govorio da svaka negativna emocija koju uputiš ka nekome će se vratiti tom koji ju je uputio. Kad te neko mrzi, vrati mu se pojačano. Ono što je najgore, ne mora da se vrati tebi, nego tvojoj deci.
Eto, danas su svi uzbuđeni oko te korone. Za 5 godina je niko neće pominjati.

Ako je i budu pominjali, pominjaće je što je nekom propao posao. Ja sam bio u poplavi 2014. godine u Obrenovcu. Kod mene u kući je bilo dva metra vode. To niko više ne pominje. Život teče dalje i to je lepota života. Ne treba se vraćati. Ja ne volim da se vraćam i analiziram zašto, kako…
Treba da uživate u životu. Sad je taj trenutak, takav kakav je. Ali, imaš neka svoja zadovoljstva. Imaš dete, osobu koju voliš, ne mora da bude muž (smeh)… Pričao sam ljudima dok su bili zaključani. Učite jezike, uzmite neki instrument. Kada sam otišao da kupim gitaru, zahvalili su mi se što sam to rekao na televiziji. Kaže, naprodavali smo se gitara kao ludi. Tako i jeste, ako sediš kući zatvoren, buljiš u TV, ludiš. Uči nešto.