Deo srca zauvek sahranimo, onda kada ode MAJKA!
Trenutak posle kojeg nijedan čovek više nije isti!
Majka je definitivno najuticajnija osoba u životu gotovo svakog čoveka. Ona brine o nama onako kako niko drugi ne ume i ne želi, i jedna od retkih osoba koje će ostati uz nas u svakoj mogućoj situaciji, spremna da nas uteši lepim rečima, zagrli, ušuška u krevet, čak iako smo odavno odrasli.
I kada napravimo najgore greške u životu, ona je ta koja nas neće napustiti, koja će nam pomoći da preživimo, koja će se postarati da nas manje boli.
Ljubav koju majka oseća za sinove i ćerke ne može se meriti ni sa čim, i ta ljubav ne nestaje čak i kada majka više nije sa nama. Ona je prva osoba sa kojom smo ostvarili duboku vezu, naš večiti zaštitnik, ona koja nikada nije zaboravila na nas.
Kada ona zauvek ode, osećamo se kao da više nismo kompletni. Čini se kao da je deo naše duše zauvek otišao. Sahranili smo ga sa njom, sa njom je zauvek otišao. Nije važno da li smo bili pored majke u poslednjim danima ili nismo stigli ni da kažemo zbogom; kada majka umre, ništa više neće biti isto. Mi više nećemo biti isti.
Što je majka bila prisutnija u vašem životu, to će gore biti kada jednom ode, bilo da ste tinejdžer ili odrasla osoba koja već ima svoju porodicu.
Kada čovek izgubi majku, počinje da se oseća kao potpuno druga osoba. Bol je toliko jak da se čini da je ušao u svaku poru duše i da je iznutra steže i cedi snažnim pesnicama najjačeg čudovišta. Srce boli, svet se ruši na komadiće, nestaje bez traga. Taj bol se teško da opisati rečima i razumeju ga samo oni koji su ovo već prošli.
Ništa vas u životu ne može pripremiti za ovo. Koliko god da ste svesni da je smrt prirodna pojava i da su gubici teški, kada umre majka, uvek je šok. Uvek je iznenađenje. Nikad nije bilo vreme. I nikada ne bi bilo vreme.
Kada umre majka, srce dobija rupu. Ogromnu, nezamislivu ranu koja nikada ne zaceli, već samo naučimo da je podnosimo. Pronađemo snagu da nastavimo dalje. I zaista, bol vremenom malo izbledi, ali nikada ne ode. Nikada se ne zaboravi, i baš zato vaš život više nikada neće biti isti nakon smrti majke.
Realnost životau kojoj više nema majke toliko jako pogađa da nam se čini da smo i mi umrli s njom. Bol je stvaran. Razarajući. Jak, kao najsnažniji fizički bol.
Trebaće puno vremena da prođe da ponovo sastavimo svoju dušu i vratimo život u normalnu formu, ali ovo je događaj nakon kojeg ćete verovatno morati da napravite pauzu od svega što ste radili. Trebaće vam vremena da se sastavite i nastavite dalje.
Svima onima koji su zauvek izgubili majku jedna stvar je zajednička – to su ljudi sa okrnjenom dušom. Ranjeni feniksi koji će se podići iz pepela, ali ne celi. I nije važno kada se to dogodilo, pre nekoliko dana ili pre 20 godina. Do kraja života bićete ranjena ptica koja žali za majčinim toplim krilom i sigurnim gnezdom…
